Mala Mima je oduvek volela da čita, gleda crtane filmove i filmove i mašta. Maštala je o čudnim svetovima o kojima je čitala, a i stvarala samo svoje. Povezivala je stvarnost sa izmišljenim, spajala prošlost i sadašnjost, sanjarila o budućnosti. U tim sanjarenjima je najčešći magični objekat bila jedna muzička kutija.

Nije malo puta čitala o njima kao relikvijama prošlosti. O kutijama koje bi svojim otvaranjem i prvim notama budila neopisivu nostalgiju u akterima, sva ta osećanja i sećanja i neispričane priče.

Možda najbolji reprezent takvih kutija je upravo mala muzička kutija iz crtanog filma “Anastacia”. Priča o izgubljenoj princezi kraljevske porodice Romanov i konačnom prepoznavanju i spajanju bake i unuke upravo kroz melodiju male muzičke kutije, u kojoj je očigledno stao ceo jedan svet, cela priča o jednoj porodici, pa čak i zemlji.

Zato sam još tada rešila, da kada već nemam takvu kutiju, koja svojom muzikom budi postojeća sećanja znana i neznana, moram nabaviti makar novu, kojom ću sama započeti tradiciju i pokrenuti magiju.

Baka i deka su po našoj želji za jedan Božić meni i Ani kupili po jednu, kako bismo u njima čuvale nakit. Koliko slične, toliku su ove dve kutije bile različite, kao i moja sestra i ja. Svaka je imala svoju draž. Moja je, kada se navije, ispuštala čarobnu melodiju Mocarta “Za Elizu”, a melodiju Anine nikada nisam uspela da prepoznam u poznatim kompozicijama klasične muzike (što ne znači da to nije). Ono što je posebno karakterisalo Aninu kutiju je par koji je plesao dok muzika svira. Upravo te sitne razlike odlikuju nas dve danas. Njen život je ples i ona ga obožava, on je deo nje. A ja… Meni je muzika kao takva oduvek važnija.

Umela sam satima da sedim pored svoje kutije, neprekidno je navijam i zatvorenih očiju smišljam priče o njoj. Koliko li je samo stara? Kome li je pripadala? Šta je u njoj čuvano? Od koga li ju je prethodna vlasnica dobila? I tako u nedogled. Uvek nova priča, uvek novi junaci, nikada potpuno stvarni, jer kutija je posve bila nova, ali dovoljno bliski, jer mora da su deo porodice. To je ono što je bilo važno.

DSC06234_cr

Te kutije su ostale u mojoj rodnoj kući, u zemlji u kojoj sam se rodila i odrasla.

Ja sam se odselila, udala i dobila Sofiu. Moja baka je prvi put izašla iz Srbije onda kada je čula da sam ja ostala trudna. Iako na pragu 80te godine života, prvi put je izvadila pasoš i uputila se na dalek put, a da nije ni trepnula niti posumnjala u svoju odluku.

Drugi put je došla nekoliko meseci po Sofkinom rođenju. I dolazila je još nekoliko puta posle toga. Ali tada kada je prvi put videla Sofiu je po mnogo čemu poseban.

Tada smo u toku jedne šetnje na bakin zahtev nas tri ušle u obližnju radnju u kojoj su se prodavale razne đakonije – od potrepština za kuću, do najvećih gluposti, koje realno nikome nikada neće zatrebati, a ipak će ih neko već kupiti. Na jednoj od polica te radnje, stajale su snežne kugle. Nikada nisam imala jednu takvu, a oduvek sam je želela. Baki to nikada nisam rekla, ali je ona uvek nekako znala da mi ispunjava želje i pre nego što bih ih ja i izgovorila.

Izabrala je jednu od ponuđenih kugli u kojoj se nalazio prelepi anđeo i rekla: “Htela bih da ovo kupim Sofii, kako bi se uvek sećala njene baka Bie”. Nisam se protivila.

Iako premala da je sama drži, Sofia je od prvog dana bila očarana pre svega muzikom koju ta kugla ispušta kada se navije, a onda i magijom zarobljenog snega koji ne prestaje da pada po malom anđelu sklopljenih dlanova.

Ta kugla stoji u našoj dnevnoj sobi. Sofia je sada velika, te je može sama i uzeti i naviti, što ne čini retko.

Od pre nedelju dana kad god se čuje sa svojim dekom, a mojim tatom, i negde pred sam kraj razgovora, zamoli ga da on uključi njegove muzičke kutije, a ona u isto vreme navije svoju snežnu kuglu i tako sedi pored telefona i sluša tu kakofoniju različitih, a tako sličnih zvukova i ne trepće.

U njenom pogledu tada prepoznam malu Mimu od pre mnogo godina, koja je tako živo maštala možda baš o nečemu ovakvom. A velikoj Mimi se u očima uvek pojavi nekoliko suza koje pokušava da sakrije.

Magične kutije i muzika koje pričaju porodičnu priču. Osećanja, daljina, gubici.

Ako ja nisam imala nasleđenu muzičku kutiju sa pričom iza sebe, moja ćerka sada ima dve. Jednu je njena prabaka kupila njenoj mami i ona je čeka u kući koja je daleko, a drugu samo njoj i ona joj je tu, uvek pred očima.

Prabaka Bie više nema.

Ali tu je muzika koja je svakom notom vraća u sećanje baš tu gde je do skoro bila.

I sve dok je te muzike i tih kutija, Sofia će imati svoju malu nostalgičnu priču o predivnoj osobi koja ju je neopisivo volela, čak dok još nije ni bila došla na ovaj svet. Imaće anđela koji pazi na nju i sećanja koja sigurno neće izbledeti, makar ne, dok je nas.

I tako sam i ja sa svojih 30 dobila svoju priču o porodici i nasleđu, koje se u malom prenosi sa kolena na koleno. Sada moja kutija ima mnogo veću vrednost nego ikada pre, sada njeni zvuci pokreću lavinu pomešanih emocija i potoke suza niz obraze, zbog tuge što nje više nema, ali i zbog sreće što ju je bilo.

Hvala ti bako.

Tvoje Mimče

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d blogeri kao ovaj: