Posle 5 godina u Srbiji!

Prošlo je već mesec dana kako smo posle punih 5 godina prvi put otišli u “zavičaj” iliti Srbiju. Da, dobro ste pročitali, nismo bili “kući” 5 godina. Kako, zašto i kako smo rešili da to ipak promenimo, čitajte u nastavku teksta.

Da, trebalo mi je dobrih mesec dana od kada smo se vratili da se pre svega vratim sebi, našoj svakodnevici, ali i da sredim emocije, utiske i misli u glavi, pa tek onda da se nateram da napišem ovaj tekst.

Kao što ste do sada već verovatno shvatili mi nismo klasični “gastarbajteri” (bez uvrede), pod ovim mislim da mi ne koristimo svaku moguću i nemoguću priliku da trčimo u Srbiju i tamo provodimo mnogo vremena.

Naš život je sada ovde. I ne, to ne znači da ne volimo našu porodicu koja je još u Srbiji ili prijatelje, naprotiv. Svi nam oni vrlo nedostaju i to je činjenica. Ali mi smo odabrali da studiramo, živimo i osnujemo porodicu ovde, te ka tome stremimo i za to se borimo.

Prvi i najvažniji razlog zašto toliko dugo nismo bili “dole” su naravno naše studije. Kao što sam već odavno pisala u tekstu Najvažnije je imati „svoj hleb u rukama“!? mi nemamo striktno radno vreme u nedelji, niti godišnje odmore. Naše su studije takve da smo morali stalno da budemo ovde i konstantno da pišemo i učimo. Mnogima je ovo neverovatno, ali studije ovde drugačije funkcionišu nego na Balkanu (a i o tome sam u više tekstova pisala).

Od kada je Sofia sa nama još je bilo teže organizovati i nju, naše studije, njen vrtić i još hiljadu obaveza i ostaviti sve za kratko putovanje dole.

O finansijama (ili nedostatku istih) da i ne govorim.

I ne, to što živimo u Nemačkoj ne znači da ispred zgrade imamo drvo na kome rastu euri pa se po potrebi ubere par hiljada istih. Bilo bi lepo da je tako, ali nije.

Moram priznati da su mnogi nama važni ljudi imali razumevanja za našu situaciju, a i odluku da ipak ne dolazimo često u Srbiju. Ali nažalost bilo je i onih koji to nisu mogli ili prosto nisu hteli da shvate. Pa smo njima “postali pravi hladni Nemci”, bili smo “sebični i nefer” i ko zna koje epitete smo još dobili, a da to niko nije smogao hrabrosti u lice da nam kaže.

Da li nam je sve to vreme nedostajala Srbija? Ne.

Da li su nam nedostajali dragi ljudi koji tamo žive? Da.

IMG-20190422-WA0004

Naša ogromna sreća leži u tome što su svi oni koji su nam najvažniji dolazili kod nas u posetu, te je sreća pri ponovnim viđanjima bila ogromna, pogotovu od kada se Sofia rodila.

Ali eto, završila sam jedno poglavlje u životu zvano “Master rad” i posle svega mi je bilo zaista neophodno da napravim neki rez, neku osetnu promenu kako bih izašla iz tog stresnog modusa. Mada moram priznati da mi je pri pomisli na promenu šišanje do glave često prolazilo kroz glavu, ali smo ipak razmislili i rešili da bi bezbolnije za sve nas bilo da ipak, eto konačno odemo za Srbiju.

Naravno da nam je trebao strateški plan “napada” tj. odlična organizacija koliko i gde ćemo ostati, pošto Marko i ja dolazimo iz različitih gradova te je oba mesta trebalo posetiti i najvažnije ljude u njima.

Bili smo dole dve nedelje. Da li je to premalo, previše ili pak taman, još uvek ne mogu sa sigurnošću da vam kažem.

Ono što je izvesno je da smo napravili taj veliki korak, seli u voz, pa na avion i vinuli se put “zavičaja”.

O mojim impresijama Srbije posle 5 godina, ali i još bitnije avanture zvana “Sofkin prvi put u Srbiji” moći ćete čitati u narednim tekstovima. Da, biće ih još. Ipak je pet godina prošlo, te ne može sve važno da stane u samo jedan tekst, zar ne?

S-Mama

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: