Plesom sitnih demona do Marka Vidojkovića

Jutros sam mojoj supruzi Mimi rekao da mi je toliko žao što u školskim bibliotekama mojih osnovnih i srednjih škola nije bilo Marka Vidojkovića, tj. njegovog romana „Ples sitnih demona“, jer bi mi moji tinejdžerski dani bili neizmerno lakši i podnošljiviji, without suicidal tendencies.

Namesto njega, mogao sam da doprem samo do Gradimira Sotjkovića i njegove sage o Hajduku i njegovoj družini… Sada se tih knjiga i ne sećam, ali na pomisao o njima mi se stvara neki bljutav ukus u ustima.

Pre par godina je Mima kupila „Urednika“ i ja sam samo letimično bacio pogled na nekoliko redova i shvatio da se to meni ne dopada i da nikada u životu neću čitati Vidojkovića, kojeg je Mima toliko hvalila. Ja sam međutim doneo svoj neprikosnoveni sud o njegovom delu i to je bilo to.

Ali Markovi nastupi na televiziji, koje smo mi ukačili na internetu, bili su senzacionalni! Ono što je on tamo vikao, ja sam aminovao. Doduše, ti neki njegovi prokomunistički stavovi… Neko sam ko smatra da komunizam nije ništa dobro doneo ovome svetu i balkanskim narodima i da ono što je bilo dobro, da je bilo kratkog daha i neodrživo. Al ajd´ da mu oprostimo taj komunizam…

Potom sam počeo da gledam i prvi srpski politički špageti istern „Dobar, loš, zao“, koji su on i Nenad Kulačin maestralno osmislili. Zbog njih su mi obljutavili i Kesić i Ivanović. Taj nivo i količina humora i to britko kritikovanje sprske vlasti i njihovih bezobrazluka, uprkos lošem kvalitetu slike (koji se do duše ove godine popravio) i ne tako savremenom studiju, su odneli apsolutnu pobedu.

Marko Vidojković i Nenad Kulačin, neprikosnoveni gospodari srpskog humora, srpske kritičke misli i energije.

Ultimativna sloboda koju Marko tamo propoveda je nešto što je svakako i jedna od najvažnijih crta njegovih knjiga.

U vreme kada sam počeo da gledam Markovu emisiju, dobio sam i Amazon Kindle, tu zlata vrednu spravu za čitanje knjiga, kojom sam počeo da popunjavam vreme provedeno u okolnostima kada ne postoje uslovi za čitanje slova na običnom papiru. Nekako sam se onda u gomili tih knjiga tamo neobjašnjivo dokopao „Kandži“, kojima sam rešio da dam bar šansu. I posle prvog, progutao sam i drugi deo.

DSC04326

Uvukao me Mare u njegovo delo najpre sa svojim neverovatnim humorom, a potom i sa jednim odličnim skiciranjem vremena koje sam ja proveo u đačkoj klupi. Ta njegova energija je vrištala iz malog Kindlovog ekrana i lupala mi šamare govoreći da je to vreme bilo mnogo gore nego što sam to mogao tada da percipiram, iako smo živeli zaista grozno devedesetih. Polako sam počeo da shvatam zašto je toliko hvaljen pisac…

Pre nekoliko dana, opet sasvim slučajno sam naišao na „Ples sitnih demona“. Jeste da pišem i čitam za moj magistarski i jeste da me svaka druga aktivnost koja nije vezana za moju porodicu, posao na faksu i pisanje magistarskog tera na grižu savesti, ipak sam rešio da odmorim mozak od Poslanice Jakova brata Gospodnjeg i svih nemačkih i američkih tumačenja iste. I opet me je Marko na brzinu uvukao u roman svojim humorom.

Ne možete čitati Vidojkovića, a da ne umirete od smeha.

On tačno zna momenat kada treba da ubaci tu neočekivanu rečenicu, koja gađa u metu i istovremeno dovodi do smehotresa.

Međutim, pored smeha, naterao me je moj imenjak da se vratim u svoje tinejdžerske dane, ispunjene frustracijama, besom, Linkin Parkom, Pepersima, Bizkitom, Blek sabatom, reperima stranim i domaćim, romantičnim zanosima, pijanstvima, depresijom i blamiranjima, blamiranjima i blamiranjima. Doduše, njegov junak je slušao neku drugu muziku, jer je to bila neka druga epoha, ali tu je to. Mogao sam u potpunosti da se poistovetim sa Ćelavim! Marko je ušao u dušu tog tinejdžera – a zapravo kao da je ušao u moju dušu.

Na momente su skicirani i trenuci rata, ali je nad njima odnela pobedu želja da se jedan tinejdžer – borac za ultimativnu slobodu – ugnjezdi na grudima neke tinejdžerke, koju on jednako privlači koliko i ona njega. Tog tinejdžera negde u dubini tišti i razvedeni brak njegovih roditelja. To svakako ne spada u prvi red njegovih problema – koji tenejdžer je međutim svestan toga – ali se svako malo oseti potištenost glavnog junaka zbog toga. Sav taj bol on leči, pa čime drugim nego alkoholom, mazohističkim seckanjem svoga mesa, čirokanom i agresijom prema spoljnom svetu.

Da li postoji bar jedan tinejdžer, koji se nije suočio sa sličnom pozicijom sebe u ovom svetu?

„Ples sitnih demona“ je ples naših demona u dobu kada smo bili svakako najranjiviji i svako ko želi da kopa i istražuje taj deo sebe, treba da ga pročita. Treba da ga pročita da bi bolje razumeo sebe a i druge. Znam neke ljude koji bi voleli da se vrate u taj period života – ja nisam jedan od tih, ali jesam jedan od onih koji misle da treba istraživati i vraćati se bar mislima u te delove života, ne bi li smo bolje razumeli najpre sebe, pa onda i druge oko nas i ne bi li smo prestali da se gadimo ljudi koji u pocepanoj odeći sede na ulicama, slušaju neku čudnu muziku i imaju nesvakidašnje frizure.

Život bi mi sigurno bio lakši da sam ovaj roman pročitao sa 15, 16 godina. Ali vreme se ne može vratiti, a nikada nije kasno, zar ne?

S-Tata

P.S.: Pre nekoliko dana mi je Marko u prepisci rekao da je ovaj roman prvenac napisao sa 24 godine. Moj omiljeni pisac, Viktor Igo je svoj prvenac „Bogorodičina crkva u Parizu“ napisao u 28 godini života. Ima definitivno nešto u tim prvencima… neka magija na papiru…

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: