Jedan je deda

U životu devojčica postoje mnogi ljudi koji ostavljaju tragove, ali uvek postoji ta jedna osoba koja nas obeleži najviše – deda.

Ima to veze i sa psihologijom sigurno. Odavno je poznato da su devojčice više privržene tatama, a dečaci mamama. Ma koliko se trudili da to opovrgnemo, kada se baš zamislimo shvatićemo da je manje-više to prosto tako. Ovo svakako ne znači da devojčice ne vole svoje majke i bake, ili dečaci očeve i dede. To samo znači da su ti odnosi na svoj način posebni.

Setimo se samo čuvene priče (moje omiljene) o Hajdi i njenom deki i biće vam jasnije na šta mislim, kada govorim o posebnom odnosu između deke i unuke.

Roditelji su posebna kategorija.

Ali bake i deke su još posebnija, morate priznati.

Naše dete raste daleko od baka i deka. Hvala Bogu i vrednim ljudima na tehnologiji današnjice, može ih sve viđati (doduše virtuelno) skoro svakoga dana. Ali nije to isto. Uživo je uživo. Jer ni jedan zagrljaj, poljubac i emocija ne može da se prenese putem mreže, koliko god ona dobra bila.

S jedne strane smo i Marko i ja vrlo ponosni što sve uspevamo sami, a sa druge strane uživamo kada baka i deka dođu u goste.

Na stranu sva ta “sloboda” koju Marko i ja dobijemo (koju uglavnom koristimo da duže ostajemo u biblioteci, jer studentski život, znate već). Ono što je važnije je Sofkin odnos prema baki i deki. Sa njima je ona sasvim drugo dete. I to je sasvim normalno.

Meni je fascinantno da sa strane posmatram njenu neizmernu ljubav prema njima, privrženost i povezanost. O njihovoj posvećenosti i ljubavi da i ne pričam.

Isto kao što ne volim kada neko pita dete “koga više voliš, mamu ili tatu”, tako smatram i da je ne samo besmisleno, nego i nepravedno prema detetu samom, da mu se takvo pitanje postavlja i kada su u pitanju baka i deka.

Ali. Naravno da postoji ali.

Gledano iz mog ličnog iskustva, gde sam odrastala sa dve bake i jednim dekom, volela sam ja i volim obe moje bake, ali deka je uvek bio deka. A kako vidim isti slučaj je i sa Sofiom. Može baka da se polomi oko nje, ali će ona uvek kada krene negde prvo reći “hajde deko”, pa tek onda pozvati i baku.

Čudan je taj odnos između deka i unuka. Drugačiji nego između oca i ćerke, a opet nekako isti.

Deda je neko ko je tu da udovolji (što per se ne znači i razmazi), da mazi i pazi, voli, brine, ali sa drugačijim opterećenjem u odnosu na mamu i tatu.

DSC03093

Kao što rekoh, ja sam imala jednog deku. Drugog na žalost nisam ni stigla da upoznam, jer je ovaj svet napustio prerano. I duboko žalim zbog toga, jer ne mogu ni da zamislim koliko bih još lepih sećanja iz detinjstva imala da sam ima ne jednog, već dvojicu deka.

Za mog deku vezuju me samo lepa sećanja. On je bio čovek koji nije govorio mnogo, ali kada bi govorio, to je bilo itekako značajno. Nije bio strog, ni prek, već strpljiv i posvećen. Nikada mi ne bi rekao da nešto ne može sa mnom da radi, bilo to da mi čita u nedogled, dok to ja još sama nisam mogla, bilo da satima sa mnom igra “Igru pamćenja”, karte ili ono što smo oboje najviše voleli, da slažemo puzle. Ja sam kao i svako dete za to vreme neprestano brbljala, on ne bi rekao puno toga. Slušao me je i upijao. To shvatam više sada, kada vidim mog tatu sa Sofiom.

Nije sve u rečima, mnogo više leži u emocijama.

Iako moj deka već 6 godina nije sa nama, ne prođe dan da ne pomislim na njega. I svaki put kada ga sanjam imam utisak da mi sve više nedostaje. Jer ne mogu ni da zamislim koliko bi se on radovao Marku, a tek Sofii…

I jeste, deda je neko ko nas oblikuje za ceo život. Te sam za mnoge svoje stavove zahvalna upravo njemu. Moja baka je uvek govorila “Ti i tvoj deda! Ko će s vama, kad ste tako isti.”

I nije tačno da ga više nema, sve dok je nas koji ga se sećamo i dok je tih gena i osećanja koje jasno vidim i u odnosu Sofie i mog tate, tu je i on sa nama.

A kada iskočim iz voza sećanja i pogledam kako se Sofia igra sa svojim dekom, kome i pored povređenog kuka i štapa uz čiju pomoć se trenutno kreće, nije teško da kada Sofia uz zvuke svoje omiljene pesme vikne “hajde deda”, on ustane i đuska s njom, ponovo osvestim tu veličinu i važnost koju deda ima u životu svoje unuke. Oni grade svakim zajedničkim trenutkom svoje uspomene. A ja i više nego da razumem kako je to važno i lepo.

Jer jedan je deda.

 

S-Mama

One thought on “Jedan je deda

Add yours

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: