Kada je vreme da dete pređe u svoju sobu i svoj krevet?

Bliži nam se Nova godina i svi planiraju šta će i kako od prvog januara. Sve velike odluke i promene se donose nekako po pravilu baš u ovom periodu. A mi nismo mogli da čekamo prvi januar kako bi Sofia konačno dobila samo svoju sobu.

Još pre nekoliko meseci smo počeli “projekat” zvani “Sofiina soba”. Ona je od rođenja spavala u svom krevecu u našoj spavaćoj sobi i to je funkcionisalo odlično. Iz praktičnih razloga nismo hteli da od rođenja spava u zasebnoj sobi, jer je pre svega meni bilo lakše da mi bude “pri ruci” kada ogladni u pola noći, kako bih je podojila.

Preporuke lekara ovde u Nemačkoj su da dete treba da ima svoj prostor od prvog dana, u početku u vidu svog kreveca, a kasnije i svoju sobu. Tako da ona nikada nije spavala sa nama u krevetu, na šta sam posebno ponosna jer znam koliko mnogi roditelji sa tim muku muče.

Kada je Sofka napunila godinu dana prestala sam da je dojim i ponovo smo se konsultovali sa njenom doktoricom o tome kada bi bilo pravo vreme da dobije svoju sobu. Ona nam je rekla da je od godinu dana svako vreme kada mi odlučimo i kada ona to uspešno prihvati, pravo vreme. I tada su počeli da se grade planovi za osamostaljivanje.

S jedne strane nismo hteli da žurimo sa tim, iz prostog razloga jer smo smatrali da je privikavanje na vrtić dovoljno velika i stresna promena u Sofkinom životu, da bismo sada menjali i njenu sredinu i navike u spavanju. Tako da smo hteli da sačekamo da se to sa vrtićem baš lepo slegne, pa onda da krenemo u akciju.

Pripreme su trajale nekoliko meseci. Prvo smo sve njene igračke i stvari preneli u njenu sobicu, tamo smo s njom provodili najviše vremena kada smo bili kod kuće, čak je počela i popodne često spavala tu.

Sve to s ciljem da se privikne na taj prostor, da ga prihvati kao svoj i da ga zavoli.

spavanje na oblaku
Slatki snovi su osnova zdravog odrastanja.

S obzirom na to da ona sad ima skoro 19 meseci smatrali smo da je pravo vreme da krenemo korak dalje – da kupimo pravi krevet i da joj ponudimo da spava sama u sobi. I to smo realizovali pre nekoliko dana.

Iako je ona još mala da bi sama birala, poveli smo je u kupovinu kreveta, pokazivali joj razne opcije, ponudili da ih “isproba” i sve vreme pričali s njom o tome kako će to biti samo njen krevet i kako je ona sada velika devojčica koje će spavati sama.

Izabrali smo joj krevet koji ima zaštitne ogradice sa obe strane, kako ne bi mogla da ispadne, jer je ona baaaš nemirna dok spava. Druga stavka koja nam je bila važna u biranju je da ima mogućnost dužinskog povećavanja – što znači da kada je mala i krevet je mali, a kako raste postoji mogućnost da se u dužinu proširi do 2m. Što je izuzetno praktično, jer dugo dugoooo nećemo morati da brinemo da li je prerasla krevet i da li je već vreme da kupujemo novi.

Da li je razumela šta smo joj sve pričali ili ne, pokazalo se onog trena kada smo krevet doneli kući. Iskreno, ničemu do sada se nije toliko obradovala kao njemu. Trčala je po njemu, skakala, prevrtala se i sve vreme vrištala od smeha. Sve ovo je nama bio jasan znak da probamo odmah iste večeri i tu da je uspavamo. Što smo i učinili. I na naše oduševljenje bez problema je zaspala i nije se budila cele noći.

Marko i ja smo bili u pozitivnom šoku.

Privikavanje je proces

Činjenica je zapravo da se stvari, pogotovu tako velike kao što je samostalno spavanje,  ne menjaju za jednu noć tj. preko noći. Kao i sa vrtićem, očigledno je Sofii trebalo nekoliko dana da se slegne prvo uzbuđenje i da shvati da Marko i ja nismo u istoj prostoriji gde je i ona. Tek treće večeri se probudila u pola noći i jednostavno bila budna neko vreme, kao da je samo osmatrala gde je i šta je. Za to vreme smo bili pored nje naravno.

Naš stan je uređen tako da se iz dnevne sobe ulazi u dečiju, a da je naša spavaća od tog dela odvojena malim hodnikom. Te smo Marko i ja rešili da ovu zimu provedemo spavajući u dnevnoj, kako bismo Sofki bili bliže i mogli brže da reagujemo u pola noći, ukoliko za to bude bilo potrebe.

Prošlo je nedelju dana od prve noći koju je provela u svom krevetu u svojoj sobi. Ni jednom nije izrazila želju da spava kod nas u krevetu niti da se vrati u krevetac. Svake večeri se iznova raduje svom krevetu i sama uskače u njega i bez problema zaspi. Ono što se razlikuje od prvih dana je svakako činjenica da se budi makar jednom u toku noći i da me zove. Onda ja ili Marko odemo do nje i ona vrlo brzo ponovo zaspi. Imam utisak kao da joj treba potvrda da smo ipak tu. A tu smo i strpljivi smo. Pratimo nju, njene reakcije i želje. Pa ćemo videti kako će se to dalje razvijati.

Da li je za svako dete pravo vreme da pređe u svoju sobu odmah po rođenju, posle godinu dana ili pet ne znam. Smatram da je to individualna odluka roditelja koji najbolje poznaju svoje dete i znaju da li će i kada “pustiti” svoje dete da se osamostali u tom smislu.

Magična formula, kao i za skoro sve drugo u roditeljstvu, ne postoji.

Mi smo pokušali i za sada to dobro ide i nadam se da će tako biti i ubuduće.

Držite nam palčeve.

S-Mama

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: